У првом поглављу
романа Робинсон нам представља своје порекло. Рођен је 1632. године у енглеском
граду Јорку, у породици која се у Енглеску доселила из њемачког града Бремена.
Отац му је стекао леп иметак бавећи се трговином, тако те је његова породица припадала
средњем сталежу. Робинсон је имао два брата. Један је био потпуковник и погинуо
је у битки код Дункирка, а што се догодило с другим, никад нису сазнали. Отац
се је трудио да свом трећем сину пружи добро образовање, усмеравајући га према
праву, но Робинсон је од ране доби имао само једну жељу: да постане морепловац.
Иако гаје отац молио и преклињао да се посвети сигурнијем послу, приказујући му
све благодати сталежа којем је припадао, иако га је више пута у разговорима
уверавао да му средњи сталеж може обезбедити добар, здрав и миран живот,
Робинсон је остао при своме. Отац и мати приказали су му несигурности и
опасности морнарског живота, упозоравајући га да му тај позив може бити на
пропаст, но што су га више уверавали, он је то више жудио за пловидбама и
непознатим морима. Тако се Робинсон, без родитељског благослова, у доби од 19
година упути, заједно с једним школским другом, бродом његова оца у Лондон.
Побегао је од куће, не обавестивши ни оца ни мајку камо и како одлази. Прва му
је пловидба била право »ватрено крштење«: од самога почетка пратила их је олуја
на мору. Робинсон је, сав у страху и душевним мукама, олују схватио као знак да
му није суђено да буде морепловац, те је одлучио да ће се, чим ступи на копно,
вратити оцу и замолити га за опроштај што је тако ружно побегао, те да никада
више неће ступити ногом на брод. Но чим се море смирило и пловидба постала
угодна, Робинсон је заборавио сва своја обећања и завете - наставио је пловити.
Ускоро их, међутим, задеси нова олуја код Иармоутха. Ова беше неупоредиво јача
од прве, толико да је уништила њихов брод, а морнари су се спасили само
тренутак пре но што је брод потонуо. У Робинсону се је опет јавио глас разума,
но тврдоглавост га је терала даље: није се вратио родитељима, него се упути
копном у Лондон, с нешто новца у џепу, што су бродоломцима дале градске власти
у иармоутх као помоћ. Након неког времена, жељан богатства и славе, укрца се на
брод за Гвинеју, с наканом да тргује. Било је то једино Робинсонов путовање
морем које је било успешно: вратио се из Гвинеје знатно умноживши новац који је
уложио у трговачку робу. Понесен таквим успехом, опет се укрцао на брод за
афричку обалу. Срећа га је, међутим, напустила - код Канарског архипелага
нападоше их гусари. Након безуспешне борбе брод се је морао предати, а Робинсон
западе у турско заробљеништво. У маварском ропству провео је више од две
године. Побегао је малим чамцем заједно с дечаком Ксуријем, надајући се
избављењу. Након тридесетак дана опасне пловидбе непознатим морем, спаси их
1:00 португалски брод који је пловио за Бразил. Капетан тог брода био је
изузетно љубазан и поштен према Робинсону, помогао му је новчано, а купио је и
дечака Ксурија уз обећање да ће га за десет година ослободити ако се покрсти.
Кад су стигли у Бразил, капетан је Робинсона препоручио једном свом пријатељу
који је имао плантажу и фабрику шећера те се он тако упознао с тим послом.
Купио је много необрађене земље и направио од ње плантажу шећерне трске. Након
четири године, таман кад му је плантажа почела напредовати и он добро
зарађивати, опет га зла коб повуче на море. Власници плантажа договорили су да
пошаљу брод на обалу Гвинеје, где ће набавити црнце за рад на плантажама и
потајно их међу собом поделити, будући да се није смјело трговати људима.
Робинсон је требао ићи као стручњак за трговину у Гвинеји. Будући да није могао
одолети тако привлачну позиву, најпре се осигурао да не изгуби своју плантажу,
а потом - 1. рујна 1659. - Упутио се бродом за Гвинеју. Након 12 дана пловидбе
мирне захвати их снажан торнадо, упадоше у олују, а брод се насуче. У
очајничкој борби с побеснелим морем укрцаше се на помоћни чамац надајући се
спасу. Дивље море, међутим, зачас је преврнуло чамац и сви се нађу у води. Од
једанаесторице путника спасио се само Робинсон јер га је море бацило на обалу.
Будући да није знао где је, је ли острво пуст или насељен, има ли на њему
дивљих звери, одлучио је ноћ преспавати на стаблу. Пре тога пронашао је питку
воду, што га је силно развеселило. Кад се пробудио, био је ведар, миран дан.
Видио је даје плима подигла брод с места где се насукао и приближила га обали
до једне стене. Отпливао је до брода не би ли узео штогод за преживљавање.
Открио је даје сва бродска храна сува те се нахранио. Потом је од бродских
јарбола и дасака направио сплав и на њ натоварио даске, летве, храну, жито,
пиће, одећу, шкрињу с тесарске алатом, оружје, муницију и барут. Открио је мали
природни канал у копну што га је чинила речица те је њоме допремио сву робу на
обалу. Након тога прегледао је околицу не би ли нашао погодно место за
становање. Попевши се на брдо недалеко, открио је да је свуда уоколо отока само
море и да нема ни трага копну. Тако је схватио да су му шансе за избављење врло
малене. Окренуо се стога борби за преживљавање. Увидео је даје острво пуст,
ненастањен те да нема дивљих звери, а од осталих животиња видио је мноштво њему
непознатих птица. Од дасака са брода направио је некакву колибу у којој ће
преспавати идућу ноћ, а потом се опет упутио на брод и донео још потребних
ствари: ексере, метке, још одеће, једро, мрежу за спавање и нешто постељине.
Све је те ствари склонио под шатор који је направио од једра. Идућих дана
Робинсон је често одлазио на брод и донео с њега све што је могао, пре но што
је брод уништила олуја. Потом се дао у потрагу за местом где би подигао своју
насеобину, како би био сигуран од напада било дивљака, било звери. Одабрао
један зараванак на обронку брда, с којега му се пружао поглед на море, а са
задње стране била је стена која је имала малено удубљење. На том је месту
Робинсон подигао свој шатор, а уоколо њега направио чврсту ограду од колона и
конопа. У нацтамбу се ради сигурности улазило мердевинама. С временом је унутар
тога круга пренио све ствари с брода и сместио их у пећину коју је ископао на
месту оне удубине у стени. Тако је добио и свој подрум. У међувремену Робинсон
је открио да на острву има дивљих коза, што му је пружало сигурну храну: уз
мало лукавштине научио их је ловити. С временом је козе и припитомио, како би
имао хране и кад му нестане барута и сачме. Да не изгуби појам о времену,
начинио је сопствени календар: ножићем је бележио време на дрвеном крсту што га
је поставио на обалу. Како би се заштитио од кише, након годину и пол направио
је кров изнад шатора и прекрио га гранама, тако да се издалека његова настамба
није могла видети. Уз много труда направио је за себе дрвени сто и столицу, те
почео да води дневник, који је писао све док је имао мастила, коју је донео са
брода. Робинсон је имао времена напретек те се трудио да га испуни радом и
стварањем, како га не би мучиле тмурне мисли и како би живот на пустом острву,
далеко од људи и цивилизације, учинио лакшим и сигурнијим. Тако је руком
направио разно оруђе: лопате, корита, кошаре, направу за брушење секира. Чак је
свладао умијеће печења земљаног посуђа. Силно се обрадовао кад је видио да су
покрај његове настамбе никли жито, јечам и пиринач. Посијао их је нехотице он
сам кад је бацио неку кесу са житом коју је узео са брода. У идуће четири
године, пратећи кишна и сушна раздобља, Робинсон је успио узгојити жито и пиринач
да их има и за семе и за храну. Након што је добро утврдио своју насеобину,
почео је да истражује острво. Нигдје није видио људских трагова, но открио је
обиље дивљих лимуна, поморанџа, цетрун и грожђа, што је знатно обогатило његову
исхрану. Грожђе је научио сушити, тако да је током целе године уживао у тој
посластици. У тој плодној долини на другој страни острва Робинсон је себи
саградио још једну насеобину - сеницу, како би имао где преноћити кад борави на
тој страни. Касније је уоколо обају својих настамби забо у земљу гране, које су
се разрасле попут правог дрвећа и чиниле шумицу. Тако је био потпуно заштићен
од нежељених гостију. Кад је открио да на острву има и корњача, могао је бити
прилично задовољан својом исхраном, јер је заиста била разноврсна: козје месо и
млеко, рибе, корњачиним месо и јаја, дивљи голубови, грожђе, лимуни, наранџе,
хлеб. На једном од својих путовања отоком Робинсон је уловио младу папигу.
Припитомио ју је и назвао је Поли. Научио ју је говорити, што му је увесељавало
усамљеничке године на острву. Кад му се одећа почела распадати, успео је да
направи одело од животињских кожа. Изгледао је јадно, но био је заштићен и од
кише и од сунца. Штавише, израдио је и кишобран, који му је био веома користан.
Будући да га никада није напуштала жеља да напусти острво, ручно је направио
чамац, дубећи једно стабло. Но тај је чамац био претежак да би га сам поринуо у
воду. Стога је за две године направио други, лакши кану и њиме се отиснуо на
море, желећи опловити острво. Јака водена струја одвукла га је, међутим, на
отворено море и он се једва спасао. Стога је у десетој години заточеништва
одустао од замисли да у чамцу отплови са острва. Након година и година самоће
Робинсон је изненада једног дана на обали уочио трагове људских ногу. Силно се
престрашио, данима и ноћима није излазио из свога скровишта, повећао је залиху
муниције и додатно оградио насеобину. Био је збуњен јер он, који је толико
силно чезнуо за људским друштвом, којему је на том богатом острву недостајало
само друштво - он се толико престравио да није знао шта да ради. Тако је две
године живео у немиру, док није открио шта се збива. У осамнаестој години
боравка на острву, док је лутао његовим западним делом, камо није често
долазио, уочио је на мору чамац. Дошавши до обале, открио је стравичан призор:
по обали су биле поразбацане људске кости. Били су то остаци људождерско гозбе.
Иако је у први мах Робинсон био одлучио да идући пут поубија све људождере који
овамо дођу, глас разума говорио му је даје боље да остане скривен, као досада.
Постао је опрезнији него пре и излазио мање. У 20 трећој години боравка на
острву опет је уочио људождере на њиховој крвавој гозби. Овај пут, међутим,
дошли су на његову страну отока, што гаје опет силно узнемирило. Установио је
ипак да њихови доласци на острво нису пречести: протекло је 15 месеци пре но
што су опет дошли. У то доба недалеко од острва насукао се је неки брод. С њега
је довукао неке потребне ствари, но није нашао никога живог од посаде. Након
две године Робинсон је ипак добио људско друштво. Кад су људождери опет дошли
на острво, водећи двојицу заробљеника за своју гозбу, 01:00 им је побегао.
Робинсон му је помогао, заједно су свладали оне који су га прогонили, а остали
дивљаци отпловили су са острва. Свога дивљака Робинсон је назвао Петко, према
дану у недељи кад га је избавио. Петко му је био неизмерно одан, беспоговорно
га је у свему слушао, био је спреман за њега дати свој живот. Током времена
Робинсон је Петка одвикнуо од људождерства те га научио енглески, тако да је
сада имао с киме разговарати. У једном разговору Петко му је рекао да у његовој
земљи живе неки белци које су они спасили од утапања. То је Робинсону дало наде
да би сви заједно могли некако да побегну одатле. У тој нади градили су чамац
који ће их одвести до петка земље. Једног дана на обалу опет допловише дивљаци.
Кад је Робинсон чуо да је међу њиховим заробљеницима и бели човек, одлучио је
напасти људождере. Тако су Робинсон и Петко спасили живот 01:00 Шпанцу, али и
домороцу који је био - Петков отац. У разговору са Шпанцем Робинсон је дознао
да на копну има још 16 белаца, бродоломаца. Сада је Робинсон могао планирати
бијег с отока: договорили су да Шпанац са Петковим оцем оде на копно договорити
са осталима план бега и питати их пристају ли на Робинсонове услове. Након неколико
дана догодило се нешто неочекивано: недалеко од острва усидрио се енглески
брод, а на острво је допловио чамац с 11 људи. Испоставило се да је тај брод
увелико скренуо са свога пута јер су га преузели побуњеници, који су сада на
острву желели оставити капетана и двојицу морнара њему верних. Робинсон је уз
Петкову помоћ успео савладати побуњенике и ослободити заробљенике. Захвални му
је капетан обећао бесплатан превоз у Енглеску и све што Робинсон затражи.
Захваљујући Робинсоновој сналажљивости и стрпљењу, чему га је научио
дугогодишњи живот на пустом острву, успели су се домоћи и самога брода. Већина
посаде покајала се је и обећала верност капетану, но коловође побуне у
Енглеској је чекала смрт. Стога они прихватише Робинсонов предлог да остану живети
на острву. Робинсон им је испричао историју свога боравка на том месту и упутио
их у све тајне преживљавања. Потом су почеле припреме за Робинсонов повратак у
цивилизацију. Након више од 8:08 година заточеништва, дана 19. просинца 1686.
године Робинсон Крусо напустио је свој оток. Са собом је повео свога верног
Петка и једну папигу. У родну Енглеску стигао је након пола године напорна
путовања. У Енглеској га више нико није познавао јер му је већина породице
помрла. Стога заједно са Петком отпутује у Лисабон, како би нашао старога
капетана који би му рекао шта је са његовом плантажом у Бразилу. Капетан му је
испричао да плантажа стоји изврсно, но да су сви мислили даје он мртав те су је
разделили према његовој опоруци. Ако Робинсон, међутим, затражи свој део, он ће
га недвојбено и добити. Будући да су сви који су били повезани с плантажом,
поштено исплатили Робинсону новац, он је сада био богат. Обилно је наградио
верност тих људи те новчано помогао своје две сестре на селу.
Одлучио се вратити у Енглеску копном. Пут је био напоран и надасве опасан, тако да су једва извукли живу главу у борби с изгладнелим вуковима у шпанским планинама. Робинсон је сада размишљао шта да учини с плантажом у Бразилу те је одлучи да прода. Од прихода је новчано помогао своје нећаке, а потом се смирио од лутања: оженио се и добио троје деце. Врста дела - Робинсон Крусо припада врсти пустоловног романа. Штавише, у историји књижевности он се сматра зачетником те врсте романа. Чим је био објављен 1719. године, Робинсон Крусо постигао је велик успех, а до данашњих дана постао је светски славан роман. Бројне су његове имитације, које се према главном лику називају робинзонаде, а надахњивао је и ствараоце у другим уметностима, тако те је Робинсонова судбина обрађена иу бројним стриповима, филмовима или ТВ - серијама. Занимљиво је да је Дефое написао овај роман на основу стварног догађаја: шкотски морнар Александар Селкирк приповедао му је како је провео четири године и четири месеца на усамљеном острву Хуан Фернандез, након свађе с капетаном брода на којем је пловио, те како га је спасио 01:00 од бродова британске краљевске морнарице. Надахнут том исповијести, Дефое је написао један од најуспелијих и најпопуларнијих романа у светској књижевности, који ни данас, у доба информатике и истраживања свемира, није изгубио на својој привлачности и занимљивости. Тема и идеја - Овај је роман прича о снази човековог духа, али ио човековој маленкости у поређењу с природом. Тема је романа преживљавање бродоломца на пустом острву, његова свакидашња борба за опстанак. Немилосрдном игром судбине и моћних природних сила човек је бачен на пусто место, далеко од цивилизације, од људи. У тим тешким условима Робинсон Крусо испочетка гради свој свет. Успева загосподарити дивљином; дан за даном, годину за годином, корак по корак, учинио ју је угодним местом за човека. Пратећи Робинсонов сналажљивост и досетљивост, морамо се заправо дивити свим достигнућима људске цивилизације. Многи читаоци уочавају борбу човека с природом: заиста, потребно је много интелигенције и марљивости да човек природу покори себи. С друге пак стране, Робинсон ту природу и поштује. Тек тако-поштујући и препознавајући природне законе, уважавајући и не нарушавајући природну равнотежу - Робинсон је могао преживети. У стањима очаја и малодушности Робинсон Крусо није имао пријатеља који би га охрабрио. И то му је заправо била најтежа казна: немати човека поред себе. На тај начин потврђује нам спознају да је далеко важније од материјалног благостања - бити човек. Оборужан стрпљењем и разбором Робинсон остаје господар своје судбине, ма како лоша она била. Ипак, ниједног тренутка свога 2-десетосмогодишњег боравка на острву, није га напустила кључна врлина: вјера. Читаво време Робинсон верује да ће се избавити из заробљеништва пустог острва иу тој вери предузима све за остварење свога сна. Без те вере, која га подстиче на сталан и упоран рад, не би успео да преживи. Тако кључни појмови романа постају управо: вера и рад. Место и време - У складу с уверљивошћу и прецизношћу читавог романа, писац је дао тачне временске одреднице радње. Причу је смјестио у своје доба, како би јој појачао веродостојност. Година Робинсононова рођења врло је блиска години рођења самога писца, а током читава романа даје нам тачне датуме кључних догађаја. Тако сазнајемо да је Робинсон први пут ступио на брод 1. рујна 1651. На кобно путовање које ће завршити на пустом острву креће 1. рујна 1659. године, наглашавајући подударност у данима. Свога заточеништва ослобађа се 19. просинца 1686. године - након 28 година, 2 месеца и 19 дана. Сва збивања у роману одвијају се на простору готово читава свијета, од Енглеске до Бразила, куда воде морнарски пути. Место Робинсонова заточеништва има управо ту драж да је - непознато. Сазнајемо само да је негдје у екваторијалном појасу, у морима којима се у оно доба није пловило. Основна мисао - Треба бити сналажљив да би се преживело;Ликови - Робинсон Крусо, Петко, четвртком, родитељи, морнари, дивљаци, људождери ;Робинсон Крусо - иако га сви замишљамо као усамљеника одевена у животињске коже са смешним кишобраном на глави, како лута пустим острвом, ваља се присетити његова порекла. Робинсон потиче из добростојеће трговачке породице: Био сам из добре породице. Није, додуше, била енглеска јер ми је отац био странац из Бремена. Он се најпре доселио у Хули, где је стекао леп иметак трговањем, а онда се, напустивши трговину, преселио у Иорк и ту се оженио мојом мајком. Отац је, како се и приличи том друштвеном сталежу, настојао сина добро школовати: - Мој отац, који је био врло стар, пружио ми је примјерно образовање, колико ми га је могао дати кућни одгој и бесплатна сеоска школа, и одредио да будем правник . Писац нам даје занимљив опис средњег сталежа кад отац упозорава младог знатижељника како у њему: човек није изложен невољама и тегобама, мучном раду и страдању тежака и радника, нити је оптерећен охолошћу, жељом за раскоши и зависти горњих слојева људског друштва. Бачен на пусто острво, лишен свакодневних угодности што их пружа цивилизација, Робинсон је морао занемарити свој изглед. Свестан тога, прецизно описује сам себе у десетој години боравка на острву:- Имао сам голему, високу капу без икаква облика. Направио сам је од козјег крзна. Позади на капи висио је комадић крзна, колико да ме штити од сунца, толико и да одбија кишу и да ми не цури за врат. Нема ништа опасније у овом поднебљу него кад киша продре под одећу на тело.- Имао сам кратак хаљетак од козје коже. Скуте су му сезали отприлике до половине бутина. Од истог сам крзна имао и кратке панталоне до колена. Чарапа и ципела нисам имао, али сам направио, не знам право ни како да то назовем, пар некаквих чизама које су ми оматале ноге и везале се са сваке стране узицом.- Имао сам на себи широк појас од сушене козје коже, а стезао сам га са два ремена од исте коже, уместо копчама. Са сваке стране појаса имао сам неку врсту омче у којој је (...) висила мала пила и сје-дусанцуки. На леђима сам носио корпу, на рамену пушку, а над главом неспретан ружан кишобран од козје коже. Сто се тиче мога лица, оно доиста није било поцрњело колико би се очекивало. Браду сам једном пустио да расте, па ми је била дуга око четврт метра. Овај нам роман пружа прилику да пратимо духовни развој главног лика. Тако уочавамо како је неискусни, знатижељни и непослушни младић с почетка романа, теран судбином, сазрео у мудра, сналажљива и темељита мушкарца. На почетку Робинсон не може обуздати свој пркосни скиталачки дух: Рекао сам јој да свим својим мислима тежим само за тим да видим света и да се нећу никада постојано смирити ни у чему, па да је боље да отац да свој пристанак него да ме сили да одем без његова допуштења. Успркос очевим жељама и упозорењима, радозналост побеђује: Али, нажалост, након неколико дана пали су очеви савети у заборав и, укратко, да не бих оцу више омогућио да наговарањем делује на ме, неколико недеља након тога одлучих да побегну од њега. Младом Робинсону није страна ни охолост и похлепа: За своју робу донео сам кући 02:30 килограма златне прашине, и то ме испунило славохлепни мислима, које су од онда тако запечатиле моју пропаст. Ја сам сада себи утварао да сам гвинејски трговац. Слика зрелог Робинсона сасвим је супротна. Током 28 година боравка на пустом острву стекао је многе врлине, попут стрпљивости, разборитости и темељитости у промишљању. Те су му особине често знале спасити живот, као онда кад је открио трагове људождерско гозбе: Ја стадох хладније размишљати у што ли се ја то спремам упустити - одакле ми право и позваности за судије и извршитеља казне над тим људима као над злочинцима. Питао сам се такође колико су се ти људи огрешили о мене. Веома често сам о томе сам са собом овако расправљао: сигурно је да ти људи не раде то као злочин. Они то не раде супротно приговорима своје савести. Живот у дивљини научио га је вечном опрезу: Не могу изразити колико сам био смућен, премда је весеље да видим брод, и то такав за који сам с правом могао веровати да су на њему моји земља ци, а према томе и пријатељи, било неописиво . Па ипак, некако ме мучила потајна сумња, не знам зашто, која ми је налагала да будем на опрезу. У првом сам реду запитао шта би енглески брод могао радити у овом делу света.
Робинсонова сналажљивост долази до изражаја у безброј ситуација: кад је начинио стуб који му је служио као календар како не би изгубио појам о времену, кад је поразмјестио барут по удубљењима пећине како не би експлодирао сав одједном, кад је открио начин печења хлеба. Уз досетљивост важна је и упорност. Није одустајао док није постигао оно што је хтео, ма како се мучио, ма како лоши били први резултати рада, као кад је израђивао своје прве земљане лонце: Изазвао бих самилост или, боље рећи, смех читалаца кад бих стао приповедати на колико сам неспретних начина покушао направити ту смесу и какве сам све чудне, безобличне и накарадне ствари израдио. Осим борбе са природом, морао је водити борбу и сам са собом. У часовима очаја и безнађа, размишљао је трезвено и сам себе охрабривао: Да, истина је, ти си потпуно сам. Али, реци ми, молим те, где су твоји остали другови? Нисте ли једанаесторица ушла у чамац? Где је оних 10? Зашто се они нису спасили, а ти пропао? Зашто си ти издвојен? Је ли боље овде или тамо? У сваком злу треба настојати наћи и нешто добро и да знате да је могло бити и горе. Тај је оптимизам, стална тежња за бољитком, потреба да успе Робинсону сачувала живот. Можемо рећи да Робинсон на пустом острву није изградио само своје мало господарство, него је изградио и своју особу, свој карактер. Петко - Дивљи домородац којега је Робинсон назвао према дану у којем га је спасио од сигурне смрти, дошао је Робинсону као дуго жељени дар: једино за чим је истински жудио на острву било је људско друштво. Темељит у свему, Робинсон нам и Петков изглед описује детаљно: Био је пристао, леп момак, добро грађен, равних и чврстих руку и ногу, не прекрупан, висок, складан и, по моме мишљењу, стар око 20:06 година. Црте лица су ми се свидјеле не одавајући ни окрутност ни дивљину, него једино неку истинску мужевност. А опет, као да се на том лицу одражавала и сва она мекоћа и благост карактеристична за Европљанина, поготово кад би се смијао. Коса му је била дуга и црна, и нија била коврчаста попут вуне. Чело и високо и широко. Из очију му сијевала нека велика живахност и бистрина. Боја коже не црна, него смеђастожута, али не онакве ружне, сувише жуте одвратне нијансе каква је у Бразилаца или Виргинијанаца и других америчких домородаца, него више свијетла мркомаслинаста, на неки начин привлачна, само је то тешко описати. Лице округло и пуно, нос мален, не спљоштен као у црнца. Уста лепо обликована, усне танке, а зуби красни, правилни и бели попут слоноваче. Премда из људождерског дивљег племена, Петко показује квалитетне људске особине. Стога његов лик описују као »племенитог дивљака«, дивљака који познаје људске вредности и спреман је на уљудбу. Најпре Робинсону изражава своју захвалност и доживотну покорност што му је спасао живот: - Чим ме угледао, дотрчао је до мене и легао на тло изражавајући свим могућим знаковима своју оданост и захвалност правећи при томе много смешних и необичних покрета. На крају је положио своју главу на земљу, тик уз моје стопало, и подигао моју ногу на своју главу, као што је то био учинио и пре. Затим је и опет извео цео низ свих могућих знакова подложности, ропске покорности и подвргавања мојој власти дајући ми тиме на знање да ће ми служити док год буде живео. И заиста, Петко је у потпуности одан своме господару, радо извршава све његове наредбе. А Робинсону је први циљ био да га цивилизира. Петко радо и брзо учи: Био је ученик каква само можеш пожелети. Увек радостан, увек марљив, показивао је толико весеља кад би ме разумео, или кад би ми успео нешто рећи, да је заиста било пријатно разговарати с њим. Робинсон га је одвикао од људождерства. Иако би Петко радо кушао људско месо, прихвата Робинсонове изразе гађења према том чину и прихвата његов став: На концу ме обавестио, како је већ знао и могао, да више никад неће јести људског меса, а мени је то било заиста драго чути. Добродушан, оштроуман и послушан Робинсону, Петко је брзо научио говорити енглески: Петко је убрзо почео сасвим добро говорити. Знао је називе свега што сам могао затражити од њега као и име сваког места камо сам га могао послати, аи сам ми је непрестано нешто причао. Кратко речено, опет сам се почео служити својим језиком и за говорење, за што сам раније имао врло мало прилике. Уживао сам у разговору са њим, али сам с момком и иначе био посебно задовољан. Племенитост Петкове душе огледа се иу понашању према оцу: Тешко ми је наћи речи да изразим колико ме дирнуло кад сам видио онај занос и ону синову љубав што је букнула у том бедном дивљаку кад је угледао свог оца и схватио да је отац избегао смрти. Петкова доброта и оданост натерали су Робинсона да га истински заволи: Сваког дана откривало ми се све више његово простодушно и буде лажна поштење, па сам га заиста заволио. Сто се њега тиче, мислим да је волио мене више него икад икога у свом животу. Као захвалу за оданост, поштење и безусловну верност, Робинсон Петку на крају поклања слободу. Језик и стил - Темељна је особина Дефо приповиједања једноставност и сажетост. Писац ствара причу обичним, течним језиком, као да дословце бележи нечије причање. Зато се роман чита са лакоћом иу једном даху, иако готово уопште нема дијалога - читава се прича гради описивањем и приповедањем. Описи свакодневног Робинсонова живота на острву задивљујуће су уверљиви. Писац нам до у најситније појединости описује како израђује неки алат, пече глину или обрађује земљу. У исто време пратимо ток његових размишљања, упознајемо његов унутрашњи живот. Приповеда нам о својим страховима и надањима, жељама и душевним разматрањима. У роману је приметна наглашена поучност, писац као да сваку згоду користи како би нам нагласио њену поуку. Тако на једном месту у роману тиме чак оправдава његов настанак: каже да све ово прича како би некоме било на поуку. Белешке о дјелу - Запањујућа уверљивост већим дијелом измишљених згода Робинсона Црусоеа дала је целом низу генерација врло јасну слику о борби човека с природом. Тај је предмет одговарао општим осећањима и представљао можда најживљи део људског занимања што га литература уопште може пружити. Ненамерно, али по свом унутрашњем осећају, Дефое је написао не само поучну приповест о невољама које могу задесити крхко људско створење него и симболичну драму о мучним и стрпљивим напорима с помоћу којих је остварена цивилизација. Највише ме се дојмила ова реченица - Каткад бих сам себе питао зашто судбина тако темељито уништава своја створења и чини их тако страшно несретнима, напуштенима и беспомоћна, тако потпуно биједнима да би једва било разумно бити захвалан за такав живот. Потресла ме је трагичност те мисли.________________________________. Даниел Дефое, енглески приповједач, утемељитељ модернога романа. Живио је од 1660. г до 1731.г. Пажњу публике побудио је својим пустоловним романима, а као романописац појавио се у каснијим годинама живота. Користио се приповедањем у првом лицу и једноставним свакодневним говором. Његов први и најпознатији роман је Живот и чудне невиђене пустоловине Робинсона Црусоеа, морнара из Јорка који је заснован на стварном догађају. То је прича о бродоломцу који се удаљен од цивилизације успева одржати у сукобу с несклоном природом. Други и трећи дио тог романа мање су узбудљиви. Од осталих Дефоеових дела познат је његов роман о крадљивици Згоде и незгоде гласовите Молл Фландерс. Истиче се и његова кроника о епидемији куге Дневник кугине године.
Одлучио се вратити у Енглеску копном. Пут је био напоран и надасве опасан, тако да су једва извукли живу главу у борби с изгладнелим вуковима у шпанским планинама. Робинсон је сада размишљао шта да учини с плантажом у Бразилу те је одлучи да прода. Од прихода је новчано помогао своје нећаке, а потом се смирио од лутања: оженио се и добио троје деце. Врста дела - Робинсон Крусо припада врсти пустоловног романа. Штавише, у историји књижевности он се сматра зачетником те врсте романа. Чим је био објављен 1719. године, Робинсон Крусо постигао је велик успех, а до данашњих дана постао је светски славан роман. Бројне су његове имитације, које се према главном лику називају робинзонаде, а надахњивао је и ствараоце у другим уметностима, тако те је Робинсонова судбина обрађена иу бројним стриповима, филмовима или ТВ - серијама. Занимљиво је да је Дефое написао овај роман на основу стварног догађаја: шкотски морнар Александар Селкирк приповедао му је како је провео четири године и четири месеца на усамљеном острву Хуан Фернандез, након свађе с капетаном брода на којем је пловио, те како га је спасио 01:00 од бродова британске краљевске морнарице. Надахнут том исповијести, Дефое је написао један од најуспелијих и најпопуларнијих романа у светској књижевности, који ни данас, у доба информатике и истраживања свемира, није изгубио на својој привлачности и занимљивости. Тема и идеја - Овај је роман прича о снази човековог духа, али ио човековој маленкости у поређењу с природом. Тема је романа преживљавање бродоломца на пустом острву, његова свакидашња борба за опстанак. Немилосрдном игром судбине и моћних природних сила човек је бачен на пусто место, далеко од цивилизације, од људи. У тим тешким условима Робинсон Крусо испочетка гради свој свет. Успева загосподарити дивљином; дан за даном, годину за годином, корак по корак, учинио ју је угодним местом за човека. Пратећи Робинсонов сналажљивост и досетљивост, морамо се заправо дивити свим достигнућима људске цивилизације. Многи читаоци уочавају борбу човека с природом: заиста, потребно је много интелигенције и марљивости да човек природу покори себи. С друге пак стране, Робинсон ту природу и поштује. Тек тако-поштујући и препознавајући природне законе, уважавајући и не нарушавајући природну равнотежу - Робинсон је могао преживети. У стањима очаја и малодушности Робинсон Крусо није имао пријатеља који би га охрабрио. И то му је заправо била најтежа казна: немати човека поред себе. На тај начин потврђује нам спознају да је далеко важније од материјалног благостања - бити човек. Оборужан стрпљењем и разбором Робинсон остаје господар своје судбине, ма како лоша она била. Ипак, ниједног тренутка свога 2-десетосмогодишњег боравка на острву, није га напустила кључна врлина: вјера. Читаво време Робинсон верује да ће се избавити из заробљеништва пустог острва иу тој вери предузима све за остварење свога сна. Без те вере, која га подстиче на сталан и упоран рад, не би успео да преживи. Тако кључни појмови романа постају управо: вера и рад. Место и време - У складу с уверљивошћу и прецизношћу читавог романа, писац је дао тачне временске одреднице радње. Причу је смјестио у своје доба, како би јој појачао веродостојност. Година Робинсононова рођења врло је блиска години рођења самога писца, а током читава романа даје нам тачне датуме кључних догађаја. Тако сазнајемо да је Робинсон први пут ступио на брод 1. рујна 1651. На кобно путовање које ће завршити на пустом острву креће 1. рујна 1659. године, наглашавајући подударност у данима. Свога заточеништва ослобађа се 19. просинца 1686. године - након 28 година, 2 месеца и 19 дана. Сва збивања у роману одвијају се на простору готово читава свијета, од Енглеске до Бразила, куда воде морнарски пути. Место Робинсонова заточеништва има управо ту драж да је - непознато. Сазнајемо само да је негдје у екваторијалном појасу, у морима којима се у оно доба није пловило. Основна мисао - Треба бити сналажљив да би се преживело;Ликови - Робинсон Крусо, Петко, четвртком, родитељи, морнари, дивљаци, људождери ;Робинсон Крусо - иако га сви замишљамо као усамљеника одевена у животињске коже са смешним кишобраном на глави, како лута пустим острвом, ваља се присетити његова порекла. Робинсон потиче из добростојеће трговачке породице: Био сам из добре породице. Није, додуше, била енглеска јер ми је отац био странац из Бремена. Он се најпре доселио у Хули, где је стекао леп иметак трговањем, а онда се, напустивши трговину, преселио у Иорк и ту се оженио мојом мајком. Отац је, како се и приличи том друштвеном сталежу, настојао сина добро школовати: - Мој отац, који је био врло стар, пружио ми је примјерно образовање, колико ми га је могао дати кућни одгој и бесплатна сеоска школа, и одредио да будем правник . Писац нам даје занимљив опис средњег сталежа кад отац упозорава младог знатижељника како у њему: човек није изложен невољама и тегобама, мучном раду и страдању тежака и радника, нити је оптерећен охолошћу, жељом за раскоши и зависти горњих слојева људског друштва. Бачен на пусто острво, лишен свакодневних угодности што их пружа цивилизација, Робинсон је морао занемарити свој изглед. Свестан тога, прецизно описује сам себе у десетој години боравка на острву:- Имао сам голему, високу капу без икаква облика. Направио сам је од козјег крзна. Позади на капи висио је комадић крзна, колико да ме штити од сунца, толико и да одбија кишу и да ми не цури за врат. Нема ништа опасније у овом поднебљу него кад киша продре под одећу на тело.- Имао сам кратак хаљетак од козје коже. Скуте су му сезали отприлике до половине бутина. Од истог сам крзна имао и кратке панталоне до колена. Чарапа и ципела нисам имао, али сам направио, не знам право ни како да то назовем, пар некаквих чизама које су ми оматале ноге и везале се са сваке стране узицом.- Имао сам на себи широк појас од сушене козје коже, а стезао сам га са два ремена од исте коже, уместо копчама. Са сваке стране појаса имао сам неку врсту омче у којој је (...) висила мала пила и сје-дусанцуки. На леђима сам носио корпу, на рамену пушку, а над главом неспретан ружан кишобран од козје коже. Сто се тиче мога лица, оно доиста није било поцрњело колико би се очекивало. Браду сам једном пустио да расте, па ми је била дуга око четврт метра. Овај нам роман пружа прилику да пратимо духовни развој главног лика. Тако уочавамо како је неискусни, знатижељни и непослушни младић с почетка романа, теран судбином, сазрео у мудра, сналажљива и темељита мушкарца. На почетку Робинсон не може обуздати свој пркосни скиталачки дух: Рекао сам јој да свим својим мислима тежим само за тим да видим света и да се нећу никада постојано смирити ни у чему, па да је боље да отац да свој пристанак него да ме сили да одем без његова допуштења. Успркос очевим жељама и упозорењима, радозналост побеђује: Али, нажалост, након неколико дана пали су очеви савети у заборав и, укратко, да не бих оцу више омогућио да наговарањем делује на ме, неколико недеља након тога одлучих да побегну од њега. Младом Робинсону није страна ни охолост и похлепа: За своју робу донео сам кући 02:30 килограма златне прашине, и то ме испунило славохлепни мислима, које су од онда тако запечатиле моју пропаст. Ја сам сада себи утварао да сам гвинејски трговац. Слика зрелог Робинсона сасвим је супротна. Током 28 година боравка на пустом острву стекао је многе врлине, попут стрпљивости, разборитости и темељитости у промишљању. Те су му особине често знале спасити живот, као онда кад је открио трагове људождерско гозбе: Ја стадох хладније размишљати у што ли се ја то спремам упустити - одакле ми право и позваности за судије и извршитеља казне над тим људима као над злочинцима. Питао сам се такође колико су се ти људи огрешили о мене. Веома често сам о томе сам са собом овако расправљао: сигурно је да ти људи не раде то као злочин. Они то не раде супротно приговорима своје савести. Живот у дивљини научио га је вечном опрезу: Не могу изразити колико сам био смућен, премда је весеље да видим брод, и то такав за који сам с правом могао веровати да су на њему моји земља ци, а према томе и пријатељи, било неописиво . Па ипак, некако ме мучила потајна сумња, не знам зашто, која ми је налагала да будем на опрезу. У првом сам реду запитао шта би енглески брод могао радити у овом делу света.
Робинсонова сналажљивост долази до изражаја у безброј ситуација: кад је начинио стуб који му је служио као календар како не би изгубио појам о времену, кад је поразмјестио барут по удубљењима пећине како не би експлодирао сав одједном, кад је открио начин печења хлеба. Уз досетљивост важна је и упорност. Није одустајао док није постигао оно што је хтео, ма како се мучио, ма како лоши били први резултати рада, као кад је израђивао своје прве земљане лонце: Изазвао бих самилост или, боље рећи, смех читалаца кад бих стао приповедати на колико сам неспретних начина покушао направити ту смесу и какве сам све чудне, безобличне и накарадне ствари израдио. Осим борбе са природом, морао је водити борбу и сам са собом. У часовима очаја и безнађа, размишљао је трезвено и сам себе охрабривао: Да, истина је, ти си потпуно сам. Али, реци ми, молим те, где су твоји остали другови? Нисте ли једанаесторица ушла у чамац? Где је оних 10? Зашто се они нису спасили, а ти пропао? Зашто си ти издвојен? Је ли боље овде или тамо? У сваком злу треба настојати наћи и нешто добро и да знате да је могло бити и горе. Тај је оптимизам, стална тежња за бољитком, потреба да успе Робинсону сачувала живот. Можемо рећи да Робинсон на пустом острву није изградио само своје мало господарство, него је изградио и своју особу, свој карактер. Петко - Дивљи домородац којега је Робинсон назвао према дану у којем га је спасио од сигурне смрти, дошао је Робинсону као дуго жељени дар: једино за чим је истински жудио на острву било је људско друштво. Темељит у свему, Робинсон нам и Петков изглед описује детаљно: Био је пристао, леп момак, добро грађен, равних и чврстих руку и ногу, не прекрупан, висок, складан и, по моме мишљењу, стар око 20:06 година. Црте лица су ми се свидјеле не одавајући ни окрутност ни дивљину, него једино неку истинску мужевност. А опет, као да се на том лицу одражавала и сва она мекоћа и благост карактеристична за Европљанина, поготово кад би се смијао. Коса му је била дуга и црна, и нија била коврчаста попут вуне. Чело и високо и широко. Из очију му сијевала нека велика живахност и бистрина. Боја коже не црна, него смеђастожута, али не онакве ружне, сувише жуте одвратне нијансе каква је у Бразилаца или Виргинијанаца и других америчких домородаца, него више свијетла мркомаслинаста, на неки начин привлачна, само је то тешко описати. Лице округло и пуно, нос мален, не спљоштен као у црнца. Уста лепо обликована, усне танке, а зуби красни, правилни и бели попут слоноваче. Премда из људождерског дивљег племена, Петко показује квалитетне људске особине. Стога његов лик описују као »племенитог дивљака«, дивљака који познаје људске вредности и спреман је на уљудбу. Најпре Робинсону изражава своју захвалност и доживотну покорност што му је спасао живот: - Чим ме угледао, дотрчао је до мене и легао на тло изражавајући свим могућим знаковима своју оданост и захвалност правећи при томе много смешних и необичних покрета. На крају је положио своју главу на земљу, тик уз моје стопало, и подигао моју ногу на своју главу, као што је то био учинио и пре. Затим је и опет извео цео низ свих могућих знакова подложности, ропске покорности и подвргавања мојој власти дајући ми тиме на знање да ће ми служити док год буде живео. И заиста, Петко је у потпуности одан своме господару, радо извршава све његове наредбе. А Робинсону је први циљ био да га цивилизира. Петко радо и брзо учи: Био је ученик каква само можеш пожелети. Увек радостан, увек марљив, показивао је толико весеља кад би ме разумео, или кад би ми успео нешто рећи, да је заиста било пријатно разговарати с њим. Робинсон га је одвикао од људождерства. Иако би Петко радо кушао људско месо, прихвата Робинсонове изразе гађења према том чину и прихвата његов став: На концу ме обавестио, како је већ знао и могао, да више никад неће јести људског меса, а мени је то било заиста драго чути. Добродушан, оштроуман и послушан Робинсону, Петко је брзо научио говорити енглески: Петко је убрзо почео сасвим добро говорити. Знао је називе свега што сам могао затражити од њега као и име сваког места камо сам га могао послати, аи сам ми је непрестано нешто причао. Кратко речено, опет сам се почео служити својим језиком и за говорење, за што сам раније имао врло мало прилике. Уживао сам у разговору са њим, али сам с момком и иначе био посебно задовољан. Племенитост Петкове душе огледа се иу понашању према оцу: Тешко ми је наћи речи да изразим колико ме дирнуло кад сам видио онај занос и ону синову љубав што је букнула у том бедном дивљаку кад је угледао свог оца и схватио да је отац избегао смрти. Петкова доброта и оданост натерали су Робинсона да га истински заволи: Сваког дана откривало ми се све више његово простодушно и буде лажна поштење, па сам га заиста заволио. Сто се њега тиче, мислим да је волио мене више него икад икога у свом животу. Као захвалу за оданост, поштење и безусловну верност, Робинсон Петку на крају поклања слободу. Језик и стил - Темељна је особина Дефо приповиједања једноставност и сажетост. Писац ствара причу обичним, течним језиком, као да дословце бележи нечије причање. Зато се роман чита са лакоћом иу једном даху, иако готово уопште нема дијалога - читава се прича гради описивањем и приповедањем. Описи свакодневног Робинсонова живота на острву задивљујуће су уверљиви. Писац нам до у најситније појединости описује како израђује неки алат, пече глину или обрађује земљу. У исто време пратимо ток његових размишљања, упознајемо његов унутрашњи живот. Приповеда нам о својим страховима и надањима, жељама и душевним разматрањима. У роману је приметна наглашена поучност, писац као да сваку згоду користи како би нам нагласио њену поуку. Тако на једном месту у роману тиме чак оправдава његов настанак: каже да све ово прича како би некоме било на поуку. Белешке о дјелу - Запањујућа уверљивост већим дијелом измишљених згода Робинсона Црусоеа дала је целом низу генерација врло јасну слику о борби човека с природом. Тај је предмет одговарао општим осећањима и представљао можда најживљи део људског занимања што га литература уопште може пружити. Ненамерно, али по свом унутрашњем осећају, Дефое је написао не само поучну приповест о невољама које могу задесити крхко људско створење него и симболичну драму о мучним и стрпљивим напорима с помоћу којих је остварена цивилизација. Највише ме се дојмила ова реченица - Каткад бих сам себе питао зашто судбина тако темељито уништава своја створења и чини их тако страшно несретнима, напуштенима и беспомоћна, тако потпуно биједнима да би једва било разумно бити захвалан за такав живот. Потресла ме је трагичност те мисли.________________________________. Даниел Дефое, енглески приповједач, утемељитељ модернога романа. Живио је од 1660. г до 1731.г. Пажњу публике побудио је својим пустоловним романима, а као романописац појавио се у каснијим годинама живота. Користио се приповедањем у првом лицу и једноставним свакодневним говором. Његов први и најпознатији роман је Живот и чудне невиђене пустоловине Робинсона Црусоеа, морнара из Јорка који је заснован на стварном догађају. То је прича о бродоломцу који се удаљен од цивилизације успева одржати у сукобу с несклоном природом. Други и трећи дио тог романа мање су узбудљиви. Од осталих Дефоеових дела познат је његов роман о крадљивици Згоде и незгоде гласовите Молл Фландерс. Истиче се и његова кроника о епидемији куге Дневник кугине године.
Нема коментара:
Постави коментар